Pokušati ćemo govoriti načinom kojim piše naša književnica:

Dico moja bilo je to ovak Jedne večeri na silo u „Rvatskom domu u Kupresu“ okupilo se puno svita, ma virujete li, nestalo klupa, eto da čuju o nečemu što je neka učena žena pisala. Ajd ti sada znadni što je ona pisala, e pa ja ću Vam kazati. Pisala je o nama koji smo sa sela, što smo radili, kako smo se zafrkavali, kako smo se špocali, a viruj ima i oni ružni stvari koje su bile.

E sada banuše i tri puno učena čovika: Jedan je doktur predsjednik Matice Rvatske Damir Zorić, jedan je fratar iz Livna a bio je kod nas fratar nekolko godina ,ja i u ratu je bio s nama i stalno krunicu molio, je, je Ćiro, fra Ćiro Lovrić, a jedan je svećenik on je naš kuprešak iz Goravaca Ivica Mršo,lip puno lip,sad je pratar u Kaknju kako rekoše. A bio je i načelnik općine Danko Jurič,lip, kršan momak. Svi učeni ,dobro ih znamo i poštivamo. Dobri su to ljudi, nije šale sa njima ,oni znaju više od nas.

E ovi učeni ljudi su nam svjedočili kakvi trebamo biti, o knjizi što napisa je ova žena , od Plemića je ona. Što je zavičaj i domovina ,koje su vridnosti zavičaja, puno još toga rekoše ali ja starija pa zaboravila,eto zato nabavite sebi knjigu pa čitajte ko i ja.

Negdi na početku ,dico moja, dođe i deset stasitih momaka, ne znaš koji je lipši od kojega, ma i armoniku imaju, e kad zapivaše dragi moji, oči mi se zasuziše,ko da planina Stožer progovori tako jako su pivali,moj Bože lipote,a rekoše da imaju ime i da „Kupreški bećari“ se viču. Radosna im majka što ih ima i cili ovaj grad treba biti ponosan na njizi, takve pisme nema nigdi.

I ko što onaj prvi što je pričo reče:“Zaustavili smo u ovoj knjizi trenutak prošlosti ,da svijetli u budućnosti“

OMH Kupres